БИОГРАФИЈА

Слободан Крстић рођен је 1947. године у мјесту Драгаљевац, код Бијељине. Већ у првом разреду Гимназије фотографија је постала његов живот. Наиме, те 1962. године, као побједник литерарног конкурса, добио је фото-апарат, који је до дана данашњег остао његово најјаче „оружје“.

Озбиљно се бави фотографијом од 1967. године, као члан Фото-клуба „Електромашинац“ у Београду, гдје студирао и завршио Машински факултет, а од 1970. године активно учествује на изложбама умјетничке фотографије широм бивше Југославије и у иностранству.

До сада је имао 31 самосталних изложби - од чега четири у иностранству (Њемачка х 2, Аустрија i Србија) - и учествовао је на више од 400 колективних изложби. Добитник је више од 220 награда и признања и има звање Мајстора фотографије ФСЈ, Мајстора фотографије Фото савеза Срbије и Мајстора фотографије Асоцијације за умјетничку фотографију Босне и Херцеговине. Члан је Collegium artisticum у БиХ и УЛИПУРС-а у Републици Српској.

У Свјетској фотоградској федерацији ФИАП, има звање ЕФИАП/д1 и почасно званје ЕсФИАП.


2017 године добио је Статуу и Повељу Капетан Миша Анастасијевић за животно дјело и за висок умјетнички ниво у умјетности.
У јануару 2018 на позив кинеске фотографске асоцијације IUP, боравио је у НР Кини, гдје му је додијељена Статуа за животно дјело. Иста Асоцијација IUP га је именовала за свог специјалног представника за Босну и Херцеговину.

Издао је фото-монографијe „Разгледница Бијељине“,  „Република Српска – Земља импресија“ и ”Небом изнад Републике Српске”. 

Снимио је фотографије у Енциклопедији Републике Српске.
 

Слободан Крстић – Црно-бела пасторала (Рефото)

Један од значајнијих видова активности нашег интелектуалног живота - фотографија, вековима остаје неразуђена пошто нити њеног континуитета пресецају креативно празне године и деценије. Па ипак, у овом нашем времену она стиже да се интегрише унутар себе и да покаже лица неколико зрелих личности уметничке фотографије.

Ово свакако није прилика да се праве такве синтезе, нити да набрајамо њене представнике, али јесте да говоримо о једном од њих - Слободану Крстићу, чија је прирођена оригиналност дубока, свежа у својој креативности - што његову фотографију обележава моћном унутрашњом генезом и доводи је у сам врх уметности фотографије код нас. Рана склоност Слободана Крстића за бављење овим медијем само је надограђена краћим образовањем – као студент у Београду он, током 1967. године, похађа Школу фотографије Фото-клуба при Електромашинском факултету. Све ово заокружује посматрањем света и живота, произашлим из потребе уметника за одгонетаањем њихових тајни.

У начину, фотографија Слободана Крстића нагиње сижеу, али он није никада њен искључиви циљ. Важан му је пластични елеменат који превазилази онај наративни. Он креће, компонује по креативној логици. Визуелна датост, разгрнута између њега и бескраја, довољна му је да бира, да изабере оно што је у складу с његовим богатим менталним пејзажом и да то преведе у оригинално дело. Пред објективом Слободана Крстића прво су се нашла лица његових пријатеља, деце из његових улица. На њима, осим физичког, Крстићев фотоапарат настоји да препозна духовну страну и суштину портретисаног. Очи његових модела преузимају ту улогу. Али, оне су истовремено и онај детаљ којим се динамизује Крстићева фотографија, истиче или наглашава смисао њене целине. Уметник тако постаје посредник између лица која ”говоре” о суштини свог унутрашњег и гледаоца, посматрача. Или је све то само прикривена Крстићева носталгија за невиношћу и продуховљеношћу које године сустижу и затиру?

Потреба Крстићевог креативног за даље тера га и на нов, другачији сиже. Одлучује се за оно што га је одредило, оно одакле је потекао – завичајни пејзаж. С временом он креће у сусрет и другим пејзажима који буде креативно у њему. Крстићев прст одлучи се тек онда када се визуелно дато преклопи с уметниковим духовним, када је сигуран да нам открива тајну, дарује радост и радозналост аутора.

Крстићев поглед на пејзаж, најчешће с висине, говори о његовој тежњи ка бесконачном. Присуство кућа, тог реалног људског животног оквира, сведочи опет о потреби уметника да се дотакне ослонца у нечему реалном. Његов, углавном рурални пејзаж звони, позив је посматрачу на живот. Живот другачији од оног свакидашњег - живот под дубоким кровом колибе који заклања од дуге зимске студени и летње жеге, између стабала оморике - тог чудесног дијалога неба и земље, уз дуге сене у ране јесење сутоне, измаглице у касна јесења сванућа, залегле мокре јутарње магле, орањем наборане пролећне оранице, зрела класања живота, стазе пута иза или, пре тога, пута који се наставља, тече даље... Све док у посматрачу не пробуди жељу да се ту заувек нађе, да се настани у таквом пејзажу.

Објектив Крстићевог фотоапарата најрадије, ипак, додирује, милује највећу тајну природе - жену, њен акт. На један дискретан, готово асоцијативан начин он води око посматрача до тачке, тајне коју жели да открије и покаже. И онда, у часу када се учини да је тајна ту, да је досегнута, да нам се објављује, Слободан Крстић заводи, одводи поглед посматрача од ње. Загледан у женско тело наш уметник га сада види и другачије - као апстрактну форму или форме. Крстићева фотографија тако добија димензију више - ликовну. Оваква искуства могу само да се дање продубљују, да уметника одведу до чистих пластичних форми или решења.

Док смо у фотографији Слободана Крстића, осећамо како она лагано иде према нама и исто тако стиже до нас. Осећамо како нас она заводи, уводи у свет креативног у којем препознајемо пејзаже из наших снова, чежњи, потреба. А када нас напусте овакве емоције, фотографију Слободана Крстића видимо на једном отвореном путу, широком путу ка чистој ликовности.

Данка Дамјановић Историчар умјетности